Dodji, dodji ko god da si!
Devedesetih godina prošlog veka, dok je buktao rat na području stare Jugoslavije, počela sam sa studijama turskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Doživljavala sam to kao neki put pomirenja i postizanja ravnoteže. To su bili moji motivi, a i uvek me je “vukao” taj Istok, pa i dan danas ne prestaje, očigledno, zato pišem ovaj blog.
Sa namerom da usavršim jezik, da budem preciznija, da ga malo čujem i eventualno progovorim ( apatija profesora devedesetih je činila svoje, a nije bilo ni turskih serija J) odlazim na letnji kurs u Istanbul. Konzul nam je savetovao da se predstavljamo kao da smo studenti iz Praga, jer je moje prezime Milošević (igrom slučaja) odjekivalo u naslovnim stranama novina kao „Srpski kasapin“ i sl. Nisam mnogo obraćala pažnju na to uputstvo. Istanbul me je dočekao raširenih ruku. Kada sam sletala na aerodrom, osetila sam kao da me je prigrlio i tako ta ljubav traje do danas. On je rekao „Dodji, dodji, ko god da si“ i strah je nestao.
Na kursu je bio i katolički sveštenik Martin , koji je učio turski da bi ostvario bolji dijalog izmedju katolika i Muslimana. Odmah smo se sprijateljili i predložio je da posle časova idemo u jednu tekiju na molitvu. Ja nisam ni znala o čemu se radi, ali sam pristala iz radoznalosti. Presedali smo iz autobusa u autobus, stigli u poslednji čas, seli na pod i muzika je počela. Ja volim da razgledam okolo, kad se nadjem u novom prostoru. Oduševljena, što sam uspela da pročitam arapska slova na kojima je jasno pisalo „Dodji, dodji, ko god da si!, znala sam da treba da budem tu i do dana današnjeg pamtim taj trenutak.
Na Mevlaninom grobu, odajem poštu velikom učitelju
U prostor na sredini, izašlo je nekoliko muškaraca i žena, ogrnutih plaštevima i sa visokim vunenim kapama, koji su lagano počeli da se vrte u krug u ritmu muzike. To je mistični ples SEMA koji je prvi put započeo MEVLANA DŽELALUDIN RUMI u 13. veku , u turskom gradu Konji. Prema legendi, čuo je ritmične zvukove kovačkog čekića i opijen radošću sadašnjeg trenutka i Božije prisutnosti koju je osetio, u zanosu je zaigrao. Ples traje i danas… Derviši plesom opisuju krugove koji prikazuju stvaranje sveta. Onda odbacuju crne ogrtače koji predstavljaju zemaljski život, otvaraju ruke ka nebu i nastavljaju da se vrte. Desni dlan im je okrenut na gore, spreman da prima Božije blagoslove a levi je okrenut ka zemlji i prisutnima bezuslovno deli sve te duhovne darove. Derviši ne zadržavaju blagoslove za sebe, jer su oni samo posrednici izmedju Boga i sveta. Vrte se sve više u tom zanosu, kruženjem predstavljaju promene godišnjih doba i kruženje planeta. Predivan instrument NEJ (sličan flauti) predstavlja Božiji dah koji svemu u svemiru daje život. Ovaj zanos, ples i muzika opijaju ne samo onog ko ga izvodi nego i one koji to gledaju. Sufijski put spoznaje je put muzike, poezije i plesa. Nakon što se zaustave čitaju poseban deo iz Kurana i zatim izgovaraju molitvu.
Nakon što su se neki prisutni razišli, zahvaljujući našem prijatelju Martinu, Šejh, duhovni vodja te tekije, nas je pozvao u posebne prostorije na čaj, groždje i razgovor. To su trenuci koji se pamte, zbog kojih ste sigurni da smo svi jedno i da je Bog jedan. Da Istina i Ljubav ipak pobedjuju i da nema razloga za strah. Sam Rumi je imao mnogo prijatelja hrišćana i njegovoj sahrani su prisustvovale hiljade ljudi svih vera. Od te davne 1273. godine, pa sve do danas, svakog 17. decembra , na dan njegove smrti u turskom gradu Konji, okupljaju se poštovaoci iz celog sveta.
Mevlana Dželaludin Rumi, skroman , kao i svi veliki učitelji, napisao je ove stihove:
„Ima više lažnih vodiča i učitelja na svetu,
nego što je zvezda na nebu.
Isitnski vodič je onaj koji ti omogućava
da vidiš svoju unutrašnju lepotu,
a ne onaj koji želi divljenje i sledbenike.“
U današnje vreme, kada vlada strah od islamskog terorozma, teško je videti lepotu islama. Kroz sufizam možemo lakše da je doživimo. Suf na arapskom znači vuna i smatra se da odatle potiče naziv sufizam, zbog vunenih kapa i ogrtača koje su nosili. Postoji i zapadno tumačenje da potiče iz transkripcije grčke reči sophos, mudrac, ali orijentalisti ne prihvataju ovo objašnjenje u potpunosti. Sufizam je dokaz postojanja mističke vere u islamu. On jeste plod duhovne poruke Proroka, sa namerom da se ona sopstvenim iskustvom ponovo doživi. Momenat kada je Prorok bio upućen u božanske tajne (Mirač) ostao je doživljaj kome teže sufiji. Sufizam je burna pobuna, neoboriv dokaz postojanja duhovnog islama protiv tendencije da se islam svede na onaj pravoverni, zakonom propisani. Sufizam je razvio tehnike duhovne askeze u kojoj je potrebna ravnoteža izmedju šerijata (doslovnog stava Objave), tarikata (mističnog puta) i hakikata (duhovne istine kao ličnog postignuća). To je ono što možemo da primenimo i na naše živote. Vera je bitna za pojedinca, ne slepa vera, već mistični put, put svesnosti i stalnog ličnog istraživanja duhovnih istina. Veru ne treba zagovarati, nego je živeti, potrebno je biti otvoren, a ne okovan verom. Prihvatati i druge mogućnosti… To je ono što sam naučila posmatrajuće derviše. I još jedna stvar, kada shvatimo da se svi mi vrtimo u krugu iluzija i samo smo provodnici nebeskih sila, možemo malo da umanjimo svoj ego i potrudimo se da budemo što bolji, šireći ljubav i toleranciju.
Konja (Konya) Turska
Tekst i fotografije: Isidora Milošević
